Tokom 1995. godine radio 7 meseci u Nea Apoloniji, Republika Grčka, sa decom koja su izgubila roditelje u ratu, a živela su u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Projekat je bio pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete Republike Srbije i Crvenog krsta Srbije.
Dvadesetogodišnji volonter Crvenog krsta Srbije.
Koordinator Crvenog krsta Srbije za program boravka dece u grčkim porodicama Slađana Dimić:
"Sve što radi, čini duboko iz svoje duše i srca.
Priča o Peđi ide u skadu da slovom P: prijateljstvo, profesionalnost, posebna pedagogija, pouzdanost, posvećnost, preterivanje... Karakter između melanholije i dečačke razdraganosti. Sate i dane provodili smo pripremajuci programe. Peđa je revnosno okupljao decu, s beskrajnim strpljenjem razgovarao sa roditeljima i starateljima, grckim porodicama... Umeo je da zaviri u dušu svakog deteta i da izleči ratne rane i tugu svojih učenika. Pea je uvek, imao svoje kreativno rešenje problema. Voleli smo ga svi: deca, učitelji, roditelji , grčke porodice, vozači naših autobusa, pa čak i carinici... Preterivao je rešavajući tuđe probleme i često zaboravljao na sebe.
Program boravka dece u grčkim porodicama trajao je 18 godina. Učitelj Peđa je svake godine radio na obimnoj pripremi programa jer su se deca često raseljavala. Njime je bilo obuhvaceno preko 21.000 dece iz Srbije, Republike Srpske i Republike Srpke Krajine, dok je postojala.
Mi smo prijatelji gotovo 30 godina. Kad jednom upoznate Peđu, želite da ga zadržite u svom životu. To pokazuje i njegova generacija đaka iz Nea Apolonije, koji jos uvek pamte i vole svog učitelja. Kada danas razgovaram sa njima kažu da im je to bio najlepši deo detinjstva. Kako ističu: “Za to je zaslužan i učitelj Peđa…”
Euronews Srbije i Grčke je snimio seriju Tamo gde te čeka neko u kojima su i Predragovi intervjui.
Euronews (στα ελληνικά)
Euronews (στα ελληνικά) 2
Euronews Serbia
Euronews, Serbia
Predragova učiteljska i ljudska priča će se naći u još neobjavljenoj knjizi koju piše Slađana Dimić.
Nea Apolonia
Nea na grčkom jeziku znači nova. To „nova“ znači da je nekada u Turskoj postojala Apolonija. Grci, koji su morali da izbegnu od progona Turaka, doseljavali su se u Grčku. Gradili su nova sela sa istim imenom i dodavali reč nova. I ne samo u mestima gde ima prefiks „Nea“, već u celoj Grčkoj se dobro pamti kako je to biti izbeglica. Sa generacije na generaciju prenose svu jad i čemer koju izbeglištvo nosi. To je jedan od razloga zašto su Grci tako toplo ugostili našu decu.
Decembar 1995. Mnoštvo izbeglih ljudi iz Hrvatske i BiH. Najteži roditeljski sastanak u mom životu. Dnevni red: Boravak dece u Nea Apoloniji, Grčka. Prvi put vidim roditelje i staratelje, koji će mi za sat vremena poveriti svoju decu, uz svoj potpis da ih neće videti narednih sedam meseci. Svi u crnjini. Žene u crnom ti poveravaju jedino što im je ostalo. Izgubile su muževe, kuće, zemlju... Sada šalju svoje dete sa nadom da će detetu, bar neko vreme, biti bolje. Nema se za hleb. One će ostati da gladuju. Preklinju me da im čuvam decu.
Voz sa zastavom Crvenog krasta Srbije kreće iz Beograda. Žene u crnom mašu svojoj deci. Suze. Bol. Idemo u nepoznato. Ni ne slutim da će mi to biti najteži deo mog života. Deca kao uplašene ptičice. Pokušavam da ih povežem i unesem bar malo radosti. Duboko u noći Predsednik opštine gospodin Γιώργος Μόγκας, pripadnici KEDKE-a i ja u vozu pravimo raspored u koju porodicu će ići koje dete. Ne znamo ništa o deci. Gospodin Jorgos poznaje sve porodice velikog srca. Čini se da se odluke donose intuitivno. Jedini kriterijum je uzrast dece u grčkoj porodici. Jutrom stižemo u Solun. Sunce i svetlost. Nema vremena za umor. Autobusom dolazimo u Nea Apoloniju.
U školi nas toplo dočekuju deca, nastavnici i „budući roditelji“. Odlazimo u tavernu. Elena je za decu naspremala toliko đakonija. Bože, koliko dugo nisam video toliko hrane na jednom mestu! Deca traže noževe. „Roditelji“ se pomno raspituju za svako dete, dok još imamo prevodioca. Odvode decu. Uveče se svi nalazimo u piceriji, a po rastanku sledi noć u kojoj nema spavanja. Roditelji me razvoze od kuće do kuće jer deca plaču. Razgovaram sa decom i grlimo se. Shvatam da te noći ta deca nemaju nikog sem mene. Sa grčkim domaćinima se ne mogu sporazumeti jer ne znam ni reč grčkoj jezika. Noć koja se pamti. Noć puna tuge. Na radost, ne zadugo! Nisam mogao ni predpostaviti da će tako brzo deca zavoleti svoje grčke porodice.
Božićni raspust. Obilazim decu. Svakog dana kod većine zatičem sve više radosti. Grci su izuzetno topao narod. Najviši životni kult im je dete. Toliko ljubavi i topline u svakoj kući. Miris hrane i kolača koje Grkinje svakodnevno sa puno ljubavi prave za decu iz rata. Svakog dana sve više igračaka, odeće i obuće. Deca sve odnegovanija. Zatičem ih kako se igraju sa svojim novim sestrama i novom braćom. Već posle nekoliko dana se sporazumevaju na grčkom. Domaćine već oslovljavaju sa: „Majko!“ i „Oče!“. Zavoleli su ih. Ipak, do samog kraja ne dozvoljavaju da se baci ni stara odeća ni mala torba u kojoj su je doneli. To im je jedina veza sa prošlošću.
Početak škole. Deca se raduju. Igraju se i druže. Kolektiv i lepi odnosi se formiraju sami po sebi. Isplivava nov problem. Deca su srpskih, srpskohrvatskih, srpskobošnjakih i hrvatskobošnjačkih roditelja. Trebalo je to izmiriti. Izmiriti među decom. Izmiriti u samom detetu da zavoli i u sebi obe „polovine“. Uspevam. Vreme prolazi. Na časovima je dovoljno da se jedno dete seti nečega iz prošlosti, a onda svi počinju da plaču. Pominju se izgubljeni roditelji, bake i deke, sestre i braća, rat, „krvava izrešetana odeća očeva“... U meni borba – bol dece i to da ih obrazovno pripremam jer se vraćaju u škole u Srbiji. Tablicu množenja uče na grčkom, u školi odgovaraju na srpskom. Divna saradnja sa grčkim porodicama. Potpuna podrška učitelju i neobično poštovanje. Neprocenjivo je saosećanje mojih kolega, grčkih učitelja. Dirljivo je kako su me jutrima dočekivali u zbornici i kako su me diskretno, a toplo, pitali kako sam. Posebno mi je značila njihova podrška u jutrima kada su videli umor na mom licu, a znaju da ću u učionici biti nasmejan i pun optimizma, da ću učiti decu da veruju u čovečanstvo. Učitelji su zaista veliki ljudi, neobičnog kova. Ipak, unutrašnji moralni kodeks nalaže da ne možeš pričati u selu o problemima. Teret je preveliki. Kada postane neizdržljivo, zoveš Slađanu Dimić iz Crvenog krsta Srbije. Ona je tu da te uvek sasluša i da ti potpunu podršku. I ne samo meni. Jedina.
Grci su decu zavoleli kao svoju. Nesebično im se daju. U svakom domu je puno ljubavi i radosti. Čini se da neki više darivaju ovu decu nego svoju sopstvenu. Grkinje od samog početka u razgovoru zaplaču na pomisao da će deca jednog dana otići. Deci prave omiljena grčka jela. Ove žene su naučile da spremaju i deci omiljenu hranu sa naših podneblja. Njihovi muževi su po ceo dan na poljima deteline, kukuruza i duvana. Kada se vrate uveče, razgovaraju sa ovom decom kao da su njihova i kao da ne postoji umor. Sa osmehom i sa puno radosti. Uvek iznova razmišljaju šta da im novo poklone. Polako krštavaju decu. Nastaju kumstva i pred Bogom se vezuju za ceo život. Deca su našla nove porodice. Tako je i sa devojčicom u čiji dom sam išao do samog kraja. Mnogo ih voli, a svakodnevno je plakala. Lila je suze. Bez glasa. Zbog trauma je jela samo krompir i luk. Ništa drugo. Svaki put smo smišljali novi oblik kako će se seći krompir. Bar toliko smo mogli. I danas sa toliko ljubavi i zahvalnosti govori o svojoj grčkoj porodici.
Jednog dana, vraćajući se iz škole, zatekao sam moje učenike u centru sela. Igrali su igru koju su sami smislili. Polovina su bila deca koja se vraćaju iz Grčke. Ostali su bili roditelji i staratelji koji su čekali svoju decu na železinčkoj stanici u Beogradu. Bližio se povratak. Znalo se da to uskoro neće više biti igra.
Grci su čak nekontrolisano i od srca kupovali igračke, odeću, obuću i namirnice za decu, braću i sestre, roditelje i staratelje koju će poneti za Srbiju. I lično sam svedok jer sam doneo 27 paketa sa lekovima, mlekom za bebe, hranom, odećom... Sakupila ih je Elena sa meštanima, dragim ljudima Nea Aolionije. Zamolili su me da ih predam onima kojima treba. A trebalo je mnogima. Ni sam ne znam da li je bilo dirljivije to darivanje Grka ili je bilo bolnije predati te darove porodicama u Srbiji.
Za Srbiju smo krenuli sa dva autobusa. U jednom su bila deca, u drugom „grčki roditelji“, koji su krenuli da se upoznaju sa biološkim roditeljima i starateljima i da im vrate dete. Susreti su bili bolni, uz mnogo suza. Deca su bila zbunjena, osećanja slojevita. Šta sad? Kada smo se vratil, devojčici kojoj je grčka majka seckala krompir je sutradan preminula majka. Na sahrani su bili tetka, teča i grčka majka. Sveštenik je plakao.
Deca su se raselila po raznim zemljama. Nekolicinu povremeno sretnem. Reakcije su nam jake, a razgovori puni ljubavi, zahvalnosti, bola, straha... Deca su u kontaktima su sa svojim kumovima. Neki imaju strah da odu u Nea Apoloniju i tamo se sretnu sa vremenom i osećanjima, sa ovim periodom svog života. Sve nas vuče ljubav prema ljudima koji su nam dali mnogo više nego što čovek može dati. Svi mi beskrajno volimo te ljude i osećamo ljudsku zahvalnost. A svi mi smo ispunjeni strahom od bola, koji smo zatrpali u sebi. Sa ovim, mojim učenicima se dogovaram da se jednom okupimo. Taj susret obostrano odlažemo jer nismo spremni. Iskreno, verujem se nikada više nećemo okupiti na jednom mestu. Jer, bol je veliki, negde duboko u nama.
Nea Apolonija je moje selo. Tamo su dobri ljudi koje volim. Tamo je mnogo radosti kojima su me obasipali. Tamo je veliko poštovanje kojim su me darivali. Tamo su uspomene. Lepe i tužne. Tamo je najteži deo moga života. Tamo je moje vreme koje nikada neće proći.
Predrag Starčević, učitelj
