Septembra 2001. godine učitelj Predrag Starčević je imao sastanak sa gospodinom Zoranom Popovićem, pomoćnikom ministra prosvete za Dopunske škole na srpskom jeziku u inostranstvu. Dogovoreno je da Predrag Starčević osnuje Dopunsku školu na srpskom jeziku u Solunu. Uslov, da bi se škola otvorila, bio je minimum 24 učenika. Učitelj je imao sastanak sa Konzulom Jugoslavom Vukadinovićem. Dogovoreno je da škola započne sa radom u prostorijama Generalnog konzulata Srbije i Crne Gore. Do septembra 2002. godine radio na osnivanju Dopunske škole „Sveti Sava” u Solunu, Republika Grčka.
Septembra 2002. je osnovao Školu u Solunu. Januara 2003 je osnovao školu u Katerini, a maja 2008. godine osnovao odeljenje naše škole u Leptokariji. Januara 2009. je započeo osnivanje odeljenja u Janici i Asprovalti. Nažalost, zbog povratka u Srbiju ovaj projekat nije realizovao do kraja.
Od septembra 2002. godine tri godine je bio honorarni, a od septembra 2005. do juna 2010. godine bio je redovni nastavnik u ovoj školi.
Dopunska škola je poćela rad sa 24 učenika. Na kraju 2010. godine, kada se učitelj vratio iz Grčke Škola je brojala preko 120 učenika.
Zahvaljujući pohađanju nastave u ovoj školi, mnogi učenici su nastavili fakultetsko obrazovanje u Srbiji.
Septembra 2002. je osnovao Školu u Solunu. Januara 2003 je osnovao školu u Katerini, a maja 2008. godine osnovao odeljenje naše škole u Leptokariji. Januara 2009. je započeo osnivanje odeljenja u Janici i Asprovalti. Nažalost, zbog povratka u Srbiju ovaj projekat nije realizovao do kraja.
Od septembra 2002. godine tri godine je bio honorarni, a od septembra 2005. do juna 2010. godine bio je redovni nastavnik u ovoj školi.
Dopunska škola je poćela rad sa 24 učenika. Na kraju 2010. godine, kada se učitelj vratio iz Grčke Škola je brojala preko 120 učenika.
Zahvaljujući pohađanju nastave u ovoj školi, mnogi učenici su nastavili fakultetsko obrazovanje u Srbiji.
Невена Вранеш, тадашњи координатор допунске наставе у иностранству:
“Мој први сусрет са Пеђом Старчевићем се десио лета 2005. године у „Последњој шанси“ на Ташмајдану. Да ли је то било судбоносно, питамо се и данас.
У то време је Пеђа био једини учитељ допунске наставе на српском језику у Грчкој, а ја новопечени координатор допунске наставе на српском језику за Европу. Тада сам се припремала за одлазак у Штудгарт, одакле је требало да координирам све наставнике диљем Европе, а изазова је било на претек, којих тада још и нисам била свесна. Пеђа ми је отворио очи с чим све треба да изађем на крај.
Његова прича како живи и ради ме је натерала да схватим да мој задатак пре свега треба да буде да покушам да схватим сваког учитеља, да им пружим сву могућу помоћ и са великим поштовањем гледам на њихов позив. Да, бити учитељ не значи бавити се тим послом, то је ПОЗИВ
и свако ко то не разуме, њему није место у учионици са децом.
Пратећи његов рад у Грчкој, махом кроз планове и извештаје које су сви учитељи имали обавезу да ми достављају свеког месеца, већ се могло уочити колико труда он улаже да сваком ученику пружи оно што му је неопходно, колико укључује родитеље, јер без сарадње учитеља и родитеља не може да се одгаји честит човек. Кроз Пеђине приче о раду са децом преовлађивали су љубав и поштовање у свакој реченици.
Заборављао је Пеђа на то да му није обезбеђена виза, да сваког ученика и родитеља треба сам да нађе и мотивише да похађа наставу, да сам треба да обезбеди учионице у којима ће дражати наставу, да се сам побрине за наставна средства и много тога још. Увек је у први план стављао свој позив и радио, иако често плата није стизала на време, понекад и по пар месеци.
На позив Савета родитеља допунске наставе на српском језику у Грчкој за Видовдан 2007. године отишла сам у Солун да присуствујем приредби доделе књижица за крај школеке године. Тај величанствени догађај никада нећу заборавити. На Олимпу. изнад облака одржана је свечана приредба са свим ученицима и родитељима. Деца су рецировала и певала, а на крају су пуштени бели голубови као симбол мира, љубави и части, свео оно што симболизује начин рада Пеђе Старчевића.”
